Докажите!

Један од начина да помогнете правим независним медијима у Србији, Немогућим "Заветинама" (немогућим јер опстају у немогућим условима!) је да се претплатите
на неки од часописа "Заветина", или од књига - које су скоро свуда блокиране по Србији. Докажите да вам је, доиста, стало до стварно независних медија и независних издавача!

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 30. јануар 2009.

Српска транзиција у Сврачијој јарузи / Стравично сведочанство данашњице




Сад пацова да извадите из канализације, био би бољи него ја – каже онемоћали кожар Станоје Виријевић који је, после 40 година и шест месеци рада у „мокром погону” крагујевачког „Партизана”, остао без права на пензију



Крагујевац – Сврачија јаруга, блатњава низбрдица на ободу града, слика је и прилика домета српске транзиције, невидљиви „подводни ток” Крагујевца у коме је, испод блештавих реклама страних корпорација и домаћих мегамаркета, све труло до распадања.
У тој приградској насеобини углавном су досељеници са Косова и из Санџака. Доселили су се седамдесетих година прошлог века, с намером да започну нови живот, с надом у боље сутра. Њихове куће немају фасаду. Само цигла, бетон и челична арматура, а мислили су – Крагујевац је велики град, ту је „Застава”, посао, зарада, могућност...
У једној од таквих кућа, са супругом Радуном, живи и Станоје Виријевић, бивши радник фабрике коже „Партизан”, човек коме су тешке кожарске машине „шер” и „шпалт” добрано нарушиле здравље. После 40 година и шест месеци рада у „мокром погону”, онемоћали Станоје би само да оде у пензију, али...
– Руке ме боле, тешко дишем... Не могу, брате, више. Што ми, бре, не дају пензију, па да идем... А крваво сам је и поштено зарадио. Никад на посао нисам закаснио, а сваког дана дизао сам на руке по 15 и 20 тона коже „голице”. Мислио сам, зарадићу пензију као и други, а кад сам отишао у фонд, на шалтеру ми рекли: „Не вреди, Станоје, док ти не уплате”.
Станоје Виријевић стекао је услов за пензију августа 2008. године, али му последње четири године нико није уплаћивао стаж. У фонду Пензијско-инвалидског осигурања због тога не могу да му овере радну књижицу, а у фабрици нема коме да се обрати.
Основана давне 1835. године, кожара „Партизан” потпуно је пропала током последње четири године. И претходних десетак је таворила, али од када је приватизована, септембра 2004. године, у фабрици ништа није функционисало. Све што је могло да се расточи – расточено је, а власници су се разбежали, кудгод који. Иза њих су остале зарђале машине и мемљиви зидови, зарасли у паучину.
Нови власник, који је, новембра прошле године, акције фирме купио на берзи по цени једне гарсоњере (пет хектара земље и две хиљаде „квадрата” покривених хала за нешто више од 30. 000 евра), изгледа, нема намеру да се „бакће” са старим дуговима. А, они нису мали –- готово 240 милиона динара неисплаћених плата и доприноса за 130 радника.
– Питао сам га: „Помагај, брате, не могу у пензију док ми не уплатиш”. Теби ће, Станоје, бити уплаћено, ти си у најтежој ситуацији, више пута ми је то рекао, али ништа. Како и од чега да живим. За струју дугујем 30.000 динара, хоће да ми секу, порез не могу да платим, немам с чим да се лечим. Требало је да лежим у болници, али ми рекоше да нема места. Једва идем, а сваки дан морам код докторке... Још седам мојих колега је у истој ситуацији. Сви имају услов за пензију, али ником није уплаћен стаж – вели Станоје у разговору за „Политику”.
Давне 1974. године, када је из Зубиног потока дошао у Крагујевац, Станоје је био млад, спреман да ради од јутра од мрака. И радио је, најтеже послове, али му није било тешко. Хтео је кућу да сазида, за себе и своју Радуну. Сад су обоје стари. И сами. А кућу нису довршили.
– Таман смо покрили кућу, кад је Станоје први пут остао без плате. Има томе, мислим 15 година. Само је једног понедељка дошао и рекао – ево ти ових 300 динара, нема више. Од тада фирма слабо ради, али је Станоје опет ишао на посао. Ја му сваког јутра пеглала кошуљу. Волео је ново да обуче, а ја се питала шта ће му, кад је у фабрици радио у вуненим чарапама и дубоким гуменим чизмама. Била је велика влага у том његовом „мокром погону”, али шта је друго могао. Становали смо приватно, а хтели смо своју кућу. С почетка је ишло добро, а сад, ево, све пало у воду – прича супруга Радуна, родом из Лепосавића.
Кад је пре четири године фабрика готово стала са производњом, Станоје је почео да ради у грађевини. Радио је све и свашта, али увек „на црно”. Неко га позове, каже му да има да се копа, а он одмах потрчи. Киша, снег – свеједно, Станоје је ишао, није се штедео. То га је, вели, потпуно упропастило.
– Сад пацова да извадите из канализације, био би бољи него ја. Скроз сам пропао, а и фабрика у којој сам радио цео живот. Питаш ме – како. Реци ти мени како. Ја се у политику никад нисам мешао, нити знам ко је долазио и одлазио из предузећа. Знам само да је кожа некад била квалитетна, а да сада не ваља ништа – вели Станоје.
Шта се десило и како је фирма пропала, ко му је, како каже, „одрао кожу с леђа” и зашто кућу није довршио – та питања крагујевачког кожара више не интересују. Станоја Виријевића из Сврачије јаруге сада занима само једно – ко му је, после 40 година и шест месеци рада у „мокром погону”, ускратио право на пензију.


Бране Карталовић

Извор: Политика[објављено: 30/01/2009]

субота, 17. јануар 2009.

Стварносна проза и постмодерна / Мирољуб Милановић

Тамбурашки оркестар једне београдске основне школе почетком шесдесетих 20. века

ЗРАЧАК НАДЕ


Пола века је прошло у систематском испирању мозга народу, пола века су свакодневно слављене «велике победе у изградњи социјализма» ,пола века је израђиван култ једног човека до бекетовске ситуације у ставу мирно сваког четвртог маја у три и пет поподне. Треба чути ( у свом духу) завијајући звук сирене како се разлеже преко градова и поља, преко брда и планина, и видети ( опет у свом духу ), стотине хиљаде људи, старих и младих, како одаје почаст «највећем сину наших народа». Па говори, овације, цвеће ! Покољ недужног цвећа за кићење биста « највећег генија», расејаних по селима и градовима целе земље. Те слике упечатљиво говоре о начинима и методама како се до тога дошло, те слике су само видљива површина, те слике су само одраз како је деценијама изграђивано колективно лудило. Оно што се није видело, оно што је било испод, оно што је било црна дубина, био је живот, мучан и тежак, протицање времена у благој летаргији. Требало га је само видети. Ослушнути. Они чија је то дужност била, нису га ни видели ни чули.
Роман Радомира Константиновића «Ахасфер» показао је истрошеност модела: митски предложак није више функционисао. Дешавале су се промене и у руском соцреализму, пре свега на плану књижевних средстава. Отворена је тема «о младом савременику» а доминантна форма био је сказ. Руска књижевност била је још увек узор српским писцима али је јачао утицај преведних дела са запада. Отварали су се нови путеви уметничког уобличавања. Не следити их, значило је бити анахрон.
Појава приповетке «Гост» Драгослава Михаиловића 1961. сматра се почетком нове струје, назване у недостатку бољег израза «стварносна проза» . Опрека према послератној је евидентна. Уместо митског предлошка ( мотив о Јеврејину луталици у «Ахасферу» Р. Константиновића), ситуација конкретног човека ( усамљеност, сиромаштво, смрт ). Уместо херојске личности – обичан миш. Уместо узвишеног тона и поетизације у реченици – «груб» стварносни детаљ. Језик је «пресан», «сиров», често са елементима народског, дијалекатског фолклорног. Наглашена је улога приповедача.

Критика је споро уочавала програмске елементе нове школе и држала се према њој резервисано. Израсла на делима са ратном тематиком и изградњом новог друштва, сумњив јој је био тај прелаз на «стварносно», народско, колоквијално. Михаиловић је могао да буде задовољан: показао је како кафкијанску причу може сместити у препознатљив амбијент и проговорити о универзалној теми (смрт). Објавио је збирку приповедака «Фреде, лаку ноћ». Уследила су признања и понеки хвалоспев (Б.М.Михиз).


Мирољуб МИЛАНОВИЋ Пола века ћутања

Један поглед на српску прозу друге половине двадесетог века

Едиција Бранићево, Пожаревац, 2008, , 125 стр.

стр. 39 - 42

четвртак, 15. јануар 2009.

Комесари, нови-стари / Сава Дамјанов


Да ли делује анахроно ако данас, пред крај прве деценије 21. века, подсетим на Артура Кестлера који је још половином прошлог поделио интелектуалце на два основна типа: „јоги“ и „комесар“?!
Свакоме ко познаје савремену српску књижевну и културну сцену одговор је мање-више јасан, мада му не мора бити јасно да је у овом тексту поново реч о комесарима: заправо, био бих срећнији да је тема мога текста неки изузетни кестлеровски јоги којем пишем оду. А поново не зато што сам ја икада о томе писао (нисам!) него зато што су у прошлости о томе писали други; дакле, реч је о нашој готово традиционалној склоности да пре или касније припустимо у први план некакав књижевно-културни комесарски слој, који онда немилосрдно влада и управља том облашћу, као да је мала приватна фирма (наравно, има тога и другде, али овде говорим о српској сцени и њеним особеностима!).
Некада је та комесарска пракса била везана за академске кругове као центре моћи, па за комитете свих боја (и позиционе и опозиционе), најзад за кланове око издавача и часописа који су се изванредно прожимали са претходна два ентитета (та два су, пак, неком алхемијском формулом све више постајала један!): лепо је било то што су ствари биле јасне и једноставне, тј. увек сводљиве на неку идеолошку или идејно-естетску раван. Онда је наступило време одрицања од таквих недемократских начела, да би се успоставио један нови модус - по оној епској народној, „опет то али друкчије“ - у коме су елитна књижевност и култура постали својина неких наизглед отворених (а у ствари врло софистицирано затворених!) интелектуалних кружока, чији се пак заједнички именитељ никако не може дефинисати нечим дубљим од пуког прагматичног интереса. Интереса у најширем дијапазону тог појма: од утркивања у (само)хвалисању и чувању привилеговане позиције (умишљеног домаћег Олимпа), преко покушаја вредносне канонизације сопственог стваралаштва и пласмана истог диљем света, па све до дебељушкастих хонорара за наречене и ине работе, те силних путешествија исте самоизабране репрезентације на пријатељске мечеве по иностранствима. Нажалост, ни слутио нисам да ћу икада помислити а камоли рећи оно што виде и други који не играју у том колу: степен аутократије, бестидности и заслепљености данашњих комесара већи је него и у једном ранијем периоду којег се током свог (сада већ дугог) живота сећам! Наравно да највећи проблем (нео)комесарских марифетлука нису ситне овоземаљске сласти и ласти које је наречена дружина приграбила, нити неоправдана моћ, публицитет и друштвени престиж који поседује, напротив - највећи проблем је у сфери која је њима истински секундарна (мада глуме да није!) а то је тобожња вредносна канонизација наше актуелне књижевне и културне продукције. Иако сам противник сваке канонизације, посебно оне уметничке (јер уметност
је суштински полифона, разнолика, аксиолошки неухватљива), основни вредносни параметри данас су ипак видљиви - што не значи и вечни, нарочито НЕ за неко сутра, за будућност која никако неће бити нечија произвољна пројекција (по мери личних, беспризорних интереса!). Зато је свако комесарско фалсификовање стварне слике наше књижевне и културне савремености заправо осуђено на пропаст: истине ради, ти потомци Салијерија у своје лажне вредносне промоције уврсте и по неког малог Моцарта, али више као алиби који покрива њихову сопствену осредњост. Ако ме је вишегодишње бављење књижевном и културном историјом ичему научило, онда је то чињеница да су њени механизми неумољиви, да минорити пре или касније заузму своје право место (без обзира на значај који себи за живота прљавим триковима покушавају да накалеме!), док само они најве
ћи, најинвентивнији и најиновативнији перманентно привлаче пажњу генерација које долазе (без обзира колико их карикатурални комесаријати „за свог вакта“ гурали под тепих!). Како се онда догодило да поново присуствујемо саможивој и неукусној комесарској гозби, како када нас је историја лепо упозорила на ефемерност али и погубност такве праксе? Та штеточинска клика добро је информисана (нећу да кажем образована!), па јој није сасвим нејасна дубинска неутемељеност књижевно-културног статуса који ужива, нарочито из перспективе неког будућег сагледавања истине; што се пак тиче друштвено-стварносних привилегија и почасти које им такое неоправдано припадају - уверени су да ће им припадати до краја живота, на чему им уопште не завидим и заиста им од срца желим да то
кирјањинско парче колача сачувају. Јер заслужили су га, трудбенички - мукотрпно: пошто ни један јоги није хтео да прља руке нечистим, извитопереним и кривотворитељским работама, они су прихватили тај крст и попут самог Јуде (али за неупоредиво већу добит!) кренули да заваравају најпре себе, па онда и јавност. Неоспоран је трагизам индивидуалних комесарских судбина и њихових трабаната који се не сналазе у главним улогама јер су по вокацији епизодисти; волео бих да барем они цивилизованији и самосвеснији међу њима, они којима је још увек остало нешто етике и интелектуалног поштења схвате да је последњи час за отрежњење. За њихово добро (били они уистину принчеви, жабе или зле бабе!), а пре свега за добро српске књижевности и културе, која мора коначно да се развија и афирмише без лихварских диригентских палица. Сви они никако нису исти, ни вредносно ни морално ни духовно, то засигурно знам: управо зато је свака сличност са стварним људима и догађајима у овом тексту случајна и - намерна...


Сава Дамјанов*




Извор:Вечерње новости, додатак Култура, Среда 14 јануар 2009, стр. 23


ПС. Прештампавамо овај критички текст универзитетског професора Дамјанова, који је леп подстицај за постављање фундамента реалне стваралачке и немилосрдне књижевне критике, неопходне и за чишћење српских Аугијевих штала, и српске бирократске књижевности, нарочито оне наметачке, најдоминантније, и у веку за нама, и у овом веку...

недеља, 11. јануар 2009.

Uvod u dosije: NIN-ova nagrada (001)



NINOVA NAGRADA


Početak NIN-ove nagrade , te najprestižnije nagrade za roman godine objavljen na srpskohrvatskom (tada) jezičkom području, bio je neslavan , bez izgrađenih kriterijuma, zapravo pod budnim okom vlasti, a tako će i nastaviti, uglavnom sa padovima i ponekim delom koje je iskupljuje. To nije teško utvrditi ako se pogleda lista nagrađenih romana u proteklih pedeset godina, socrealizam je bio vodeći književni pravac i te uniformisanosti srpska književnost se teško oslobađala ( ako se uopšte sasvim i oslobodila). Književna kritika još sporije. Uprkos prevođenoj, teorijskoj literaturi. Zapravo, prevođeno je i štampano ono što sistemu značajnije nije moglo da naškodi.
Prvi laureat bio je Dobrica Ćosić sa romanom «Koreni». te iste 1954. godine štampao je Ivo Andrić «Pokletu avliju» u «Matici srpskoj» Svakom iole upućenijem u kjniževne stvari je jasno da se ta dva dela ne mogu porediti. «Prokleta avlija» nadmaša»Korene»i tematski idejno, a o umetničkim svojstvima da i ne govorimo. Andrićevo delo domaša one visine o kojima je srpska kjniževnost sanjala dva veka, postajući simbol i znak. To nijedan žiri ne bi mogao ni smeo da previdi , ali NIN-ov iz 1954. i mogao je i smeo.Zato «Proklete avlije» nema ni u izboru najboljeg romana druge polovine dvadesetog veka.
Što loše počne tako i ide dok ne izgubi svaki smisao. Ćosić je nagrađen još jednom za roman «Deobe». Oskar Davičo tri puta !Danas se njegovog dela odriču i oni koji su ga nekad glasali.


Miroljub Milanović : POLA VEKA ĆUTANJA. Jedan pogled na srpsku prozu druge polovine dvadesetog veka. - Požarevac, Edcicija BRANIČEVO, 2008. 125 str. 21 cm. str. 19 - 20


O ovoj knjizi, iz koje je je naveden citat, nije se pojavila čak ni novinska vest u štampanim medijima u Srbiji, pre svega zbog istine i neizbežnih zaključaka njenog autora, koji pogađaju u srž. Jer u Srbiji, pa i u njenoj književnosti, istina još uvek nije u modi.

U modi je nešto drugo.

U rubrici UKRATKO glavni beogradski nametački list, čitaj Politika, subota, 10. januar 2009, str. 17, piše: " Ukoro NIN-ova nagrada. - Žiri za dodelu prestižne NN-ove nagrade kritike za najbolji roman u n2008. godini proglasio je najuži izbor od sedam knjiga. Ovaj izbor čine romani Aleksandra Gatalice "Nevidljivi" (Zavod za udžbenike), mVladislava Bajca "Hamam Balkanija" ("Arhipelag"), Laure Barne "Moja poslednja glavobolja" (Zavod za udžbenikke), Svetislava Basare "Dnevniik Marte Koen" (Grafički atelje "Dereta"), Radoslava Petkovića "Savršeno sećanje na smrt" ("Stubovi kulture"), Vladimira Pištala "Tesla, portret medju maskama" ("Agora", Zrenjanin), i Vladimira Kecmanovića "Top je bio vreo" (Via print).

Žiri radi u sastavu Milan Vlajčić (predsednik), i članovi Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Stevan Tontić i Slobodan Vladušić. Ekskluzivni sponzor NIN-ove nagrade je Telekom Srbija, a ona će dobitniku doneti 900.000 dinara. Proglašenje dobitnika NIN-ove nagrade biće 22. januara u redakciji NIN-a, a svečano uručenje ovog prestižnog priznanja biće upriličeno u Skupštini grada Beograda 30. januara, tačno u podne. - M. V."

Novinska vest dovoljno govori šta je u modi. Još ako je novinski članak potpisao i predsednik žirija (inicijali na to upućuju), alal vera.

U suštini, kako god okrenuli, Milanović je u pravu. Kad se knjiga pojavila bio je 80% u pravu, sada je 120%.

Šta to znači?

Hajte da citiramo i dalje malo, ne ove pisce koje nameću kao što su komunisti nametali svoje a sprečavali druge, pisce drukčijega mentalnoga i duševnoga sklopa.

Podsetimo se malo, podsećanje je dobro.



O ILII MOLJKOVIĆU



"...…Nisam Moljkovićeve knjige pročitao onda kada su se pojavile; načuo sam da su jednu zabranili (Ogledi iz deliktike). Čitao sam nekada, u Studentu, i u drugim časopisima, njegove tekstove... Video sam ga prvi put, u redakciji Studenta, možda 1968, možda 1970, ali se nismo upoznali. Susretao sam ga povremeno i na književnim tribinama, tj. viao; ne jednom. Kad je postavljao neugodna pitanja, u publici je bilo onih, koji bi omalovažavajuće reagovali: Opet, ti, Ilija! Na prisutne, na one koji nisu dovoljno znali o Moljkoviću, ta negativna reakcija je ostavljala negativan utisak...Činilo se da je veoma težak čovek, tj. nije bilo dovoljno vidljivo ono nevidljivo što je nosio na duši. Ponekad je uz pitanja koja je postavljao davao i detaljnu argumentaciju, koja je delovala kao cepidlačenje...
Rešim da pročitam te dve Moljkovićeve knjige....
I dok sam ih čitao, pitao sam se: zašto je odbijao da bude pisac? On, koji to jeste bio. Drugi, koji su to samo naizgled bili, ali izvikani, hteli su da budu pisci po svaku cenu. Neki od njih su živi, napravili su lepe karijere, ali kako, to oni sami nikada iskreno neće reći.Moljković je o tome, i ne samo o tome, posvedočio indirektno.
Ako je u Srbiji u vreme titoizma bilo pravih disidenata, onda je on to bio, a ne bivši partizanski komesari, niti drugi izvikani.Nije bio, naravno, jedini, ali je svakako bio ortodoksan, i zato je morao biti na meti tzv. Službe... o čemu je ostavio i nesumnjivo svedočanstvo...
Zašto se Moljković, devedesetih, kada je počeo raspad SFRJ naizgled ućutao? I na to ima direktnih i indirektnih odgovora i u njegovoj poslednjoj objavljenoj knjizi, a i u pismima koja je neumorno i argumentovano pisao, ovim ili onim redakcijama...
Ruvin Avijamov je površno poznavao život Moljkovića
Drugi čovek, Vaksman, stanovao je u susedstvu, obilazio Iliju, ponekad i brinuo u njemu. Dockan su se upoznali, da bi se mogli više zbližiti. Nosio je Vaksman svoje pesničke pokušaje susedu na ocenu, i Ilija je, ne jednom bio nemilosrdan. Moljković je bio onakav, kakav je u svojim dvema knjigama.Prestrog prema sebi i prema drugima. M. Vaksman mu je, po godinama, sin mogao biti. I zato je Vaksmanov odnos prema Iliji bio sinovski...
Bio je tarabićevac, potomak kremanskih proroka, sušta suprotnost režimlijama picipevcima, dijalektikantolozima, urednicima ondašnjih književnih listova i časopisa.
Kako se rugao sa onim što se sedamdesetih prsilo i przničilo kao pravcijata savremena proza!
Kako je nadmoćno raskrinkavao ondašnje cenzore Studenta, Mladosti, Književne reči, Politike i drugih redakcija! (Ko ne veruje, nek pročita ponovo Moljkovićeva pisma upućena ondašnjem uredniku kulture - umetnosti Politike, tj. delove Moljkovićeve knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, str. 36 - 46).
Dobro je oko i oštar jezik imao mobar javne borbe za slobodu. Arhivirao je svoja sećanja, sačuvao ih za budućnost. Imao je mnogo više stida, časti i ponosa od onih koje je raskrinkavao.
Moljkovićeva, čak i usputna zapažanja, o onom zaboravnom i pokondirenom užičkom partizanskom komesaru, o prof. dr. Radomiru Lukiću (gostovanje na Tribini 17), o profesoru R. Joksimoviću sa svetske književnosti, o M. Vlajčiću, svedočanstvo je prvorazredno.
Uspevali su i nametali se sedamdesetih i kasnije, u vremenima kada je mali broj intelektualaca suzbijao strah i ćutanje, oni koji su umeli da povijaju šije i da oslušnu želje majstora istorije, ili majstora širenja straha i ćutanja.
Moljkovićev esej Neprilično naučno jezikoslovlje, poduži tekst, odbijali su i dnevni listovi i redakcije knjiž. časopisa i listova. Moljković je o svemu tome ostavljao traga. Polazeći od svog ličnog shvatanja o odgovornosti uopšte., Moljković objavljuje Zabilješku za KONAK SV. MRAKOJEDA:
...Sproću svakojake laži što se i učilišno doćeruje ko istina o ovom vremenu, bilježim da je moj izaslanik bezodgovorno skikno - ne zaklinjem se da je baš tako - egod valjda kod kojeg nadzirnog ureivača UMIJETIKE. Oću reći: tamo - nee oko podne u prvi četvrtak, brižno sam se raspitivo za svoje roenče, ali mi je zamenica Ota Brankašević, sve u vaspitnom tonu ispovedila da je urednika KULTUR - UMJETNINE Vlaja Milančića jošte u utorak snašlo iznenadno bolovanje, pa je nee poitao dve sedmice da se izodmori od nake migrene. Kad se sve sabere, o zloj sudbi roenčeta ni do danjeg dana (1. aprila 1984) ič mi nije dojavljeno...(BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, str. 36)

Vlaja Milančić (Milan Vlajčić).
Ota Brankašević (Branka Otašević)...
Sve ono što su o Moljkoviću pričali, oni koji su ga poznavali i viali, zbog ovog ili onog, do poslednjih njegovih dana na zemlji, usmeno predanje, nepotpuno je i obojeno na ovaj ili onaj način. Shvatio sam, na kraju krajeva, da, ako neko želi da nešto više sazna o piscu, živom, ili pokojnom, pokojnom pogotovu, mnogo je bolje da ne ispituje roake, prijatelje i tzv. poznanike i simpatizere, već da čita dela samog pisca, ako su već neka od njih objavljena. Naravno, obe spomenute Moljkovićeve knjige imaju mnogo pukotina, ali on se nije ni trudio da ih skriva.
Zatim, to je pisac kome su mnogi, mnogi, čak i njegovi tzv. prijatelji odbijali rukopise!
Na desetine redakcija je odbijalo Moljkovićeve tekstove, pa i tekst KADA NEMA POLEMIKE? I Gledišta su odbila taj tekst, obavestivši autora. Moljković je dobio obrazloženje recenzenta, i preštampao njegov faksimil u svojoj knjizi (str. 110).

Obrazloženje recenzenta

Tekst po mom mišljenju ne može da se objavi, uprkos nekim racionalnim uvidima. Način na koji je tekst napisan ne odgovara onome što se u GLEDIŠTIMA - i kad je reč o polemici - štampaju. Šegačenje i izmotavanje (recimo tačka 10), privatni obračun i aluzije u celom tekstu i sl. - ne mogu se štampati. Šteta je što na osnovu ovog materijala nemamo tekst koji je napisan na sasvim drugi način..*
Datum 4. 11. 1975. Potpis recenzenta,
Dragan Stojanović
Na sledećoj, 112 strani svoje knjige Moljković objavljuje Zapis (Napomena) o večnom kukavelju (formi kao metodu) i vazda istim raznolikim gledištima (sadržini kao stavu) (iz koga navodim samo prvi paragraf).
Pred tim tako zdušno unačinjenim i u odgovorni arhiv pohranjenim razlozima nevaljalosti polemičkog teksta dotičnoga, od kojijeh bi za OOUR psihoanalita dušu dali oni o privatnom obračunu, dostaje mi da sa legitimnom ljudskom pažnjom - pre nego ću u podzemnom miru otpočinut - naprotivno onom prijestonom pažu što naglavce duma diljem podaničke misli glavom bezobzira, bezobzirno paorski zaparam tajnu krvotočinu tijeh razloga što su tak kraljevski potuljeno usajedinjeni sa ostalom tajin gmaznom tekućinom: neakcidentalnom, što se mene tiče. Kako meni, to jest, fala bogu nije dato da s pomoću drevnih svetskih sila poput kakva malog princa vodim obračune sa svakome znanom novosvetskom tajnom ciom - agencijom, niti smeram da gonetam fušeizirane ex private bojazluke i primisli što tu istočnozapadno rigaju iz ustanovine utvrde, rad bezgrešne ljubve prema devičanskoj estetici sveg rodovlja nameran sam, na rečeni bezobzirni način, makar koliko se na to rogušili i frktali spodobni boljari fenomenološke dume oformljeni, ete li ih, kao raznočini opričnici socoestetičke misli - što inače, kad je ozgo dozvoljeno kapom a doljena isplativo šakom, paušalno bruje, ruje, zuje, uje, grokću, rokću, sopću-ropću protiv svih na svetu Rusa sve bajagi na bazici trošnoga im jer čvrstorukoga socijalizma, jagmeći se na jeziku koj će slojnije i ljevše zajemčiti parijevsku nedodirnos tog jedinstva specifične umetničke forme i njezine umijetne sadržine, - radi te okotne ljubve iz koje se bezgrešno sav taj kulturpaž omaci, a i naspram svakoga ponaosobnoga mjaukenjca: sitni li sopstvenik samo jednog uma i govora - eve me s prednjom namerom (- nadležni će paragrafi: zaklanjajuć od lajave ultraleve-ili-desne stoke, gle i krasno umijeće ukućanskoga čistunca - većem kasti koliko je zla), sa namerom da gonetnem ono što i ovde tvori kao tajinstvena pojav te ljucke prirode i tih umijetnih postupaka poznatog mi suvremenog sveta - baš da bi sve na svetu što mi lično jeste znano i zaznano, na ćar psihoanalitu, izišlo na privatničke obračune. ...Itd.
Stil, kojim je sve ovo napisano, i drugo, morao je izluivati ondašnje urednike. To liči u mnogo čemu na drevni izraz proroka. Moljković je tim stilom potvrđivao smionost i zaumnost svojih zemljaka, kremanskih proroka.
Nisu bili naivni da ne shvate o čemu piše Moljković. To je bilo stremljenje istini. Na koje se nisu usuivali ni ondašnji ni najizvikaniji pisci i filozofi.
Kao jurodiv, istinski jurodiv, Boga i istine radi, a ne simulant, Moljković je nastojao da istera istinu do kraja...
Na 124. stranici knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG, Moljković obelodanjuje još jedan faksimil.


Gledišta
Časopis za društvenu
kritiku i teoriju

RECENZIJA
Autor...Ilija Moljković..
Recenzent...Blagoje Jastrebić
Naslov teksta.... Kada nema polemike
Veličina teksta... 3 str.
Predložen za rubriku -
Mišljenje recenzenta/ zaokruži*/ : odbijen
Ocena / kategorija/ teksta / brojčana i opisna/... V
Obrazloženje recenzenta:
Tekst, iako posvećen zanimljivom problemu, nije moguće objaviti u časopisu kao što su GLEDIŠTA s obzirom da ne odgovara prirodi ove publikacije.
*Obavezno navesti odgovarajuću ocenu o kategoriji teksta prema:
I - odličan
II - vrlo dobar
III - dobar
IV - slabiji, ali može da se obj.
V - slab, nije za objavljivanje
Datum 16. XII 1975 Potpis recenzenta
B. Jastrebić

Nije tek tako, štosa radi, Moljković kao naslov svoje prve knjige izabrao jednu psovku narodnu. Ko je pročita pažljivo od početka do kraja, videće i uveriće se da je ovaj pisac, koji je preživljavao, baveći se drugim poslovima, redaktorskim, uronio u mutnu stvarnost književnosti svoga vremena, ali i duhovne arome, pokazujući na svoj način, kao i prevodilac Kamija, zašto nije bilo dijaloga i sluha da se čuje i drukčije mišljenje.Dobro je što je u svojoj prvoj knjizi sačuvao sva ta pisma i ostalo, za neku budućnost.
Pogledajte samo kome je sve pisao i koga je prozivao, direktno i indirektno, poimence ili po prepoznatljivom nadimku. Goran Babić, S. Rakitić, Sl. Mašić, Milisav Savić, Dragan Stojanović, Blagoje Jastrebić, Miroslav Josić, Dušan M. Bošković, Nebojša Popov, Ci, Dragan Lubarda, Dragomir Brajković, Ivana Bogdanović, A. Petrov, Stojan Subotin, Miodrag Perišić, Dragan Jeremić, S. Simonović, Aleksandar Postolović, Marija Herman - Sekulić, Milovan Vitezović, R. Smiljanić, ... i drugi.Moljković se zalagao za polemiku i dijalog. Jer polemike nije bilo. A nije je bilo, niti je moglo biti, kada se- kako je narodski tvrdio Moljković - mudro gleda ono od čega se živi (90 str. njegove knjige BEM VAM BOGA UŠUTKANOG).
U toj knjizi su prozvani - ušutkani...
...2.Polemike nema onda k a d a još nekih dvanaestak urednika, što glavnih što rubričnih, - npr. Mladosti, Studenta, Borbe, Trećeg programa...sve do Savremenika* - oćute ili odbiju onaj isti tekst - Neprilično naučno jezikoslovlje - i s obrazloženjem da neće da se mešaju u tuđe poslove - npr. u poslove Politike - za šta neki od njih reče - npr. B. Jovanović; iz Borbe - da je to i njihovim statutom predviđeno (da se ne mešaju u poslove drugih dnevnih listova). Prema tome, teza druga: u književnoj republici polemike nema onda kada se i u njoj razbaškari princip politike nemešanja, jali nezameranja, te pokrije i svaku osobnu neodgovornost; naučnu, jeste... (....)

Moljkovićeva druga teza nije bila samo teza, već aksiom.
Vreme je ovog pisca i bundžiju - kako je naslutio u fusnoti ovde navedenoj (str. 90. njegove prve knjige) nemilosrdno pregazilo.
NADŽIVELI su ga oni koje je na vreme prepoznao i žigosao hrapavim narodskim jezikom kremanskih proroka.
Kad M. Bećkovića hvali kao čoveka i pisca unapred etiketiranog kao nepodesnog za polemiku (Evropejski nevaspitan i balkanoidno neskroman, to jest eve im ga ko poručen za plemenske vrače što mekeću o monomaniji, megalomaniji, paranoji i ostalom tome njinom duovničkom provijantu, sve kao takav smatram se i osobno zaslužnim (- nagrade ne iskam) da je u Književnoj reči... itd. str. 91), sačuvaj Bože moljkovićevskih pohvala!
Ne slučajno (opet str. 91 spomenute knjige) Moljković se priseća i prerano preminulog L. Šejke, koga su prekrilili...
Moljković je, u stvari, pisao naizgled zamršenim stilom za njegovo vreme, ali njegovi argumenti, njegova naizgledna cepidlačenja su, u stvari, komunicirala sa budućnošću srpske književnosti i kulture narednog stoleća. Ovog 21. stoleća.Nijedan književni kritičar, ni književnik, ni analitičar srpske kulture i poezije druge polovine 20. veka nije tako razumno, odlučno i tačno dijagnostifikovao javnu bolest i nepriličnost tzv. naučnog jezikoslovlja.
Zato, raduj se, Ilija, jer će se novi i nepotkupljivi kritičari i ocenjivači roditi idući tvojim tragom..."

Iz knjige, romana-trilogije: Miroslav Lukić: U DRUŠTVU PUSTINJSKIH LISICA, Beograd , Narodna knjiga- Alfa, 2005, 326 str., 21 cm. (Biblioteka Napuklo ogledalo). Str. 85-93.


Ova Lukićeva knjiga je prećutana, onda kada je objavljena, kako zbog nebrige izdavača, tako i zbog mode koja je onda vladala, a koja u suštini i sada vlada. Nije i ne može biti predsednik žirija za NIN-ovu nagradu neko od sinova ili potomaka duhovnih I. Moljkovića, već neko ko će nadživeti i Moljkovićeve unuke, iako je na vreme obeležen.

Lukiću, mnogi književni kritičari u Srbiji, nisu mogli da zaborave roman "Doktor Smrt" u kojem ih je sasvim zasluženo išibao još 2003. godine.

"Pasiju po Amarilisu" roman koji je Lukić objavio ove godine niko ne spominje. A i kako bi ga spominjali književni kritičari, stasali kao titovski književni janjičari?

"ISTORIJU KAO APOKRIF", roman-lakrdiju, iliti, po prostom, bezobrazne priče prof. dr Save Damjanova (sa predgovorom Jovana Skerlića Mlađeg), takođe zaobilaze ninovi nametači.

NIN-oba nagrada - alajbegovina.

Ujdurma komunistička.Neokomunistička. Članovi žirija su pažljivo birani i odabrani nametači. Vratili smo se malo unazad... obasjali malo ... kontekst...alajbegovu slamu...

Nekad su mogli da se igraju NIN-ovom nagradom, da licitiraju, da telale, da nameću fah idiote i raznorazne skribomane, da krivotovore, i da glavnom beogradeskom ulicom idu uzdignute glave, ti jadni kritičari po volji partije, koji bi danas trebalo da se zavuku u mišije rupe...

Део СУРБИТЕ

  • Svetislav Basara dobitnik nagrade Dušan Vasiljev - Žiri u sastavu Ana Pejović, Vladimir Arsenić i Srdjan Srdić, odluku je doneo jednoglasno
    Пре 4 сата
  • ЧЕТИРИ КОМЕНТАРА - на чланак ИНТЕРВЈУ: ПРЕДРАГ ПРОТИЋ, КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАР Вук Ст. Караџић је био револуционар Стерија и Караџић су се разишли око правописа. Стерија је пола...
    Пре 2 недеље
  • Kompaktibilnost sa bukovinom - Komentari na članak Turci žele Srbiju za svoju prćiju, izbor ==== sMiley 15. decembar 2014. 14:52 #3229897 Srpski narod je naucio na dobroga gazdu, a Turc...
    Пре 2 године
  • Здраво!Свима на свету! - Заветине добијају многобројна писма. Нека смо публиковали на посебним блоговима, као што је, на пример, Архив у оснивању. То су, углавом, писма писаца са к...
    Пре 5 година