ТИТОНИК (Опет то исто -мало друкчије)

Детаљ са гробља у М. Снимак И.Ш. Мај 2010.

Титова омладина обележила Дан младости

Носталгични посетиоци из свих крајева бивше СФРЈ посетили јуче Кућу цвећа и донели традиционалне штафете

У организацији странке Комунисти Србије и друштвене организације Центар „Тито”, јуче у подне су на платоу испред Музеја 25. мај Титовом унуку, Јосипу Јошки Брозу, уручене „штафете младости” из градова некадашњих југословенских република: Умага, Ријеке, Бачког Градишта, Подгорице, Скопља... Фото Д. Јевремовић

Више од хиљаду присталица Јосипа Броза Тита, у својеврсном ходочашћу обишли су јуче у Београду његов гроб и Музеј „25. мај”, обележавајући тако 118. рођендан јединог председника друге Југославије. Углавном времешнији посетиоци из свих крајева бивше домовине, у колонама су ћутке одавали пошту маршалу, носећи штафете, венце, цвеће, заставе и његове портрете. И на штакама, и са штаповима у рукама, некадашњи омладинци доказивали су да и даље одолевају времену и да у њима још тиња револуционарни жар.
Светозар Маркановић (80), доскорашњи је председник Комуниста Србије, а сада Удружења комуниста Републике Србије, пошто је његова партија престала да постоји ступањем на снагу новог закона. У организацији Комуниста Србије уприличено је ове године ношење штафете младости.
– Сада су нам потребни млађи људи. И прави комунисти. Да ми њима предамо штафету како ваља. Нажалост, ниједна комунистичка партија у Србији, а било нас је осам, није успела да се пререгиструје. Ми не дижемо бели барјак, ускоро ћемо поново бити партија. Права комунистичка, на марксистичко-лењинистичким позицијама, чврсте југословенске оријентације. Искрено говорећи, на нашем списку има само две и по хиљаде чланова. То је јако мало. Сигуран сам, међутим, да имамо сто пута више присталица. Ми смо у медијској блокади, нас сатанизују као комунисте. На делу је снажна антикомунистичка пропаганда. И да вам кажем: ми немамо ни средстава за наш рад. Финансирамо се од јадне и бедне чланарине. То је један одсто од примања, од пензије или плате. Једва имамо за комуналије – огорчен је друг Маркановић.

Видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Titovi-omladinci-obelezili-Dan-mladosti.lt.html....

Како бити срећан кад је Тито умро

Током седам дана жалости, поводом Брозове смрти, нико се није насмејао или повисио глас. Шапутало се, каже редитељ Јанко Баљак, редитељ играног филма „Плави воз”

Специјална пројекција новог домаћег филма „Плави воз” Јанка Баљка одржана је синоћ у Музеју историје Југославије (Музеј 25. мај), у оквиру мултимедијалне манифестације „ОРА 2010”. Српска премијера филма биће одржана 6. јуна у програму „Национална класа” Синема сити фестивала у Новом Саду, а београдска 22. септембра. „Плави воз” је трагикомична прича о матурантима у време Титове смрти и националне жалости, о времену када је било срамота радовати се јер је СФРЈ изгубила идејног творца.
– Када су објавили да је Тито умро, сећам се да сам се са родитељима враћао из викендице и слушали смо радијски пренос утакмице Црвена звезда – Хајдук која је била прекинута. Мој отац је био уредник на Радио Београду и имао је брифинге око извештавања о смрти Тита, па сам знао да се то очекује. Све је било шизофрено, а доминирало је неприхватање његове смрти. Тито је био хедониста, није спомињао реч смрт, већ је користио еуфемизме. Било је пуно искрене жалости која је била помешана са неизвесношћу, јер су сви бринули шта ће бити са СФРЈ – каже редитељ који почетак маја 1980. памти по тишини и по томе што је, како каже, тих дана живот у Београду стао.
Баљак, који је у време Титове смрти завршавао осми разред, сценарио за „Плави воз” написао је почетком деведесетих, делимично као аутобиографску причу, са намером да то буде његов дипломски филм о матурантима који нису могли да буду срећни због колективне жалости.
– Током седам дана жалости поводом Брозове смрти, нико се није насмејао или повисио глас. Шапутало се – сећа се редитељ и додаје да је полазиште његовог филма било згодно за комедију јер је реч о нескладу између нечега што је прописано и онога што јунаци осећају.

*

Видети још: http://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/assignments/homeworkforweekofoctober18th

Вампир чека да постане бренд, Или је већ постао? Сава Савановић је жив

У Зарожју, крај Бајине Баште, опстаје оронула воденица у којој је према легенди обитавао најпознатији српски вампир, коме је и Милован Глишић посветио приповетку по којој је снимљен и култни хорор филм „Лептирица”.

Зарожје код Бајине Баште – Тесна и мрачна гудура под извором речице Рогачице, обрасла високим буквама, сва је необична и тајанствена. Уска стаза до ње спушта се из Зарожја, право са сеоског пута. Ту речна вода шуми камење прескачући, али некакав чудан мир влада у овој дубодолини. Совин хук, срећом, не се чује, па барем језа намерника не подилази. Ипак, чињеница да је баш ту, у прастарој дрвеној воденици на Рогачици, према предању, некад боравио најпознатији српски вампир Сава Савановић, мало кога оставља равнодушним. Својевремено је приповедач Милован Глишић (1847–1908) у причи „После деведесет година” описао Зарожје и догодовштине тамошњег вампира Саве Савановића. По мотивима приповетке настао је и први српски хорор филм „Лептирица”. Село се по том необичном јунаку из народних веровања прочуло, па гудура у којој је воденица и сада мами посетиоце. Зарожани се, ипак, још нису сетили да од „вампировог млина” направе свој туристички бренд.
– Ма не бојте се, какав Сава Савановић, нема овде вампира – каже нам Радослав Јагодић, један од наследника власника ове воденице, који однекуд изби из шуме.
„Лакну” нам, јер смо се у ову авантуру упутили без глоговог коца и белог лука, а зна се да је то двоје једино ефикасно против вампира.
– Ово је та чувена Јагодића воденица. На њу се односе приче о појављивању Саве Савановића. Радила је до краја педесетих година прошлог века, њоме су газдовали мој деда Симеун и Милош Јагодић. Сад је дотрајала, без воденичког камена и јаза, на сувом, речна вода је заобилази – објашњава нам шездесетосмогодишњи Радослав.
Заиста, кров старе воденице се проломио, даске иструлеле. Као каква дрвена утвара, стоји над речицом. Кад би вампир сада у њу ушао и он би се уплашио.
– Легенда о Сави Савановићу одавно постоји у нашем крају. Временом, понеко би причи нешто додао, поготово у она давна времена, када се у вампире још и веровало. Ја се никад нисам плашио. Ноћио сам у овој воденици бар 50 пута, потпуно сам, и, ево, није ми ништа – вели уз осмех Радослав дајући нам своје објашњење како се прича о вампиру зачела:
– Било је у овом крају оних који су се бавили ситним и нешто крупнијим крађама, сећам се, у то време сам био дечак, не прође ни две-три недеље а да се не деси да је некоме обијен вајат, однета сланина и бели мрс. Ови што су роварили по туђем, ширили су приче о вампиру који бане у село и однесе ово или оно, и тако су себе штитили, јер потраге за лоповима после тога није ни било – сећа се наш саговорник.
Зарожје је у време Милована Глишића и легендарног Саве Савановића било невелико село, а данас је то мало насеље крај пута од Бајине Баште ка Ваљеву преко Дебелог брда, кад се код Гњиле Присеке пође макадамским путем ка Варди и Косјерићу. Мештани гаје малине, секу шуму, обрађују дрво, боре се да опстану у овом забаченом крају. Неретко, одлазе и у свет. Кажу да село има 300 гастарбајтера и да су сви на раду у Швајцарској....

Видети више: Бранко Пејовић [објављено:у Политици, 30/10/2008] http://www.politika.rs/rubrike/Srbija/Sava-Savanovic-josh-cheka-da-postane-brend.sr.html

Bal ...(5.5.10. 10.22)

Titoisti iz celog sveta pevali „Hej, Sloveni“ u Beogradu

Ove godine su bili prisutni i tinejdžeri koji nisu bili ni rođeni dok je maršal hodao Zemljom...
Nekoliko hiljada ljudi sa raznih krajeva sveta, ponajviše iz zemalja bivše Jugoslavije, okupilo se juče ispred Kuće cveća kako bi odali poštu Josipu Broz Titu i obeležili tri decenije od njegove smrti. Čekajući strpljivo u redu da bi se poklonili pred maršalovim grobom, oni su u jednom trenutku zapevali i bivšu nam himnu „Hej, Sloveni“.
ATRAKCIJA - Ono što se nametalo kao novo, u odnosu na prethodna okupljanja kod Titovog groba na godišnjicu njegove smrti, jeste da ovog puta nisu došli samo oni koji pamte Titovo vreme. Naime, ove godine su bili prisutni i tinejdžeri koji nisu bili ni rođeni dok je maršal hodao Zemljom. - Mi smo članovi društva „Josip Broz Tito” i omladine SDP-a u Hrvatskoj. O Titu mislimo sve najbolje, on je jedini koji je uspeo da poveže sve narode - predstavlja članove svog udruženja Luka Zrinski iz Varaždina, koji čeka u redu pored društva iz Rijeke, koji kažu da dolaze već petu godinu zaredom. Većina njih nosi obeležja stare Jugoslavije, zastave sa petokrakom, bedževe, kape „titovke”, pionirske marame, slike Broza, a tu su i stari prekaljeni borci okićeni činovima i odlikovanjima. Poveća grupa od 40 studenata, koji su u Beograd došli iz Španije, Hrvatske i Poljske, u dobrom raspoloženju gleda šta se oko njih dešava. - Na Titov grob došli smo više turistički, da saznamo više o njemu. Sviđa nam se kako je ovo uređeno - kaže mladi Španac iz te grupe. Na prilazu, izvan reda koji čeka da uđe u Kuću cveća, stoji Miodrag Milošević (57) iz Makedonije koji je, kako sam kaže, redovni posetilac Titovog groba. - Stigao sam sinoć iz Makedonije, a unutra ću ući tek u 15.05, tačno u minut kada je drug Tito umro. Ja sam čist titoista, dolazim svake godine, Tito mi je stalno u srcu i došao sam da mu se poklonim - kaže Milošević. I jedan novinar iz Poljske bio je iznenađen velikim brojem mladih koji su došli da odaju počast Titu. - Bio sam i na demonstracijama u Moskvi, ali ovo vidim prvi put. Zastave, uniforme i mladi iz cele Jugoslavije. O Titu znam dosta i lepo je što ga se ljudi sećaju, zaista volim što sam ovde - rekao nam je kolega Marcin Zica (31) iz Poljske.
Dule Savić: Smejao sam se kad je umro Dule Savić, bivši fudbaler Crvene zvezde, bio je akter meča u Splitu koji je prekinut zbog vesti da je umro Josip Broz. Savić, koji je tu utakmicu posmatrao sa klupe za rezervne igrače, kaže da se nasmejao kada je čuo vest, a da je tadašnji trener Zvezde bio ljut jer je prekinuta utakmica u kojoj su „imali Hajduk“. ....

Videti više u : http://www.24sata.rs/vesti.php?id=71955

****

Uskoro i Bal Save Savanovića!