Из "АПОКРИФНОГ ДНЕВНИКА" / Александар Лукић

Снимљено под сводовима Велике магазе, Мишљеновац, 2017.

СТРАХ ОД ЗИМЕ


Последица зиме: тридесет осам жртава.
Живе заспале узе себи у крило; 
привремен савез: лед - укочен поглед. 
Смрзавање до костију. Читам имена: 
јадни људи. Не познајем никог.
Кратки зимски рапорт писан у форми песме. 
Песме без строфа у јануару.

Патим са вама несретници! 
Ко жив, ко мртав: патим! 
Раставићи нежни: на узбуну!

Jагњећи кожух да је био на вама,
Бог да вас види. Па, удри мећаво,
дувај кошаво: џаба зборим.

Мој страх од зиме: нема име.
Од младости мрзим зиму. 

Набавити јагњећу кожу за 
кожух данас равно је чуду. 
И то ме чини  преосетљивим. 
Кожуваре збриса закон понуде 
и потражње: излишно. 
Комерцијални подваљак: мода. 
Пернат капут.

Мали жути продавци нуде
кинески шушкавац у замену.
Радња жутих - смрди на ималин.
Или кофу помија: тако некако.
Мали зимогрожљиви створе,
преосећајни облутку, кажем,
прекрсти се трипут. Кожуси 
ишчезоше разуми: изрони из 
урвина времена, другачији је 
ово свет. Приони. Кијај. 
Напред: крој по мери.

Чистота анђеоске душе 
савлађује саблазан зиме. 
У нашем крају:
јабуке обране.  

Не гурај прст у око косоокима.
Сваке зиме бар једном нагрне 
да пада опаки снежић – пршић. 

Део једног немогућег филма, рођена браћа. Крај лета, 2017. Врата Звижда

АПОКРИФНИ ДНЕВНИК ПИСЦА

Немам потребу да водим дневник. 
Јавни нужник славних обиђох: запахну лично.
Стихове једва пишем у мојој енклави, 
па, не идеализујем лиричаре, знате:
тешком муком пишем стихове.
Имам такт
. По божјој промисли, ваљда.

Дневик захтева приличну одговорност
према животу. На првом месту: истину.
Бележити редовно, из дана у дан, недељу, 
месец, годину, пикантерије о животу 
до у детаљ. Никако. Пресну иронију 
из главе на празан сто.

Димљене кобасице: не препоручујем.

Шесдесет, седамдесет, осамдесет година,
уредно описаних, спакованих међу корице свеске.
Ужегла саламура. Улежана. Кога занима?

Брадица: метла градинара од вреска,
више вреди од дневника. Под носем 
плени пажњу времешних госпа 
локалног аутобуса. Нећеш веровати 
да брада може процветати изненада,
као ружа у мислима туђим. Сила си.

Не цупкај ногом по поду,
не преноси нервозу около,
док свемир ћути. 

Зимску јабуку љушти поступно, 
каиш коре за каишем. Потом исеци 
кришке, стави на тањир и поједи. 
Ољушти јабуку и за мене незнанца, 
међу вас сатераног: игумана стихова.

Мир, мир – неће пропасти свет.

Одбих да водим дневник. 

Да сам некад постојао. Мимо праксе. 

Не делим призор спруда у Белилу. 
Призор подневне јаре кад трепери 
над прашњавим путем усред лета. 

Све сам то био: и бићу кад ме не буде 
било. На једној страни редови писани 
о животу, а већ  на следећој опис 
јесењег дана: опадање лишћа. Грозно. 

Пређица на каишу 
панталона пукла.

Нагост изненада: моја ствар.

Дете, младић, старац. Странац, 
комшија, пријатељ – оклагија? 
Изложени погледима руље.

Добро, добро: ничег ту нема 
смешног. Црни туш, разлио.

У барицу - сузу, како коме.

Пријатељи. Црвен камен испод рановачког Црног Врха. Брезовица, 2017. Дом Макуљевића...

СТАРАЦ 

Током шетње закорачих неопрезно 
ван стазе у шуму, саплетох се о грану. 
Из џепа испадоше наочаре за читање. 
Ту стадох.

Не имах друге у резерви. 
Морах пронаћи наочаре
да довршим читање поезије.

Човек не губи ствари током живота случајно.
Наочари што досад служише, одслужише своје. 
Такорећи, надомак куће у јесењем шушњу до колена.

Клизнуше дубоко као водени пацов 
у лагум кад угледа човека.

У миру рђаће и трулети
скромни оквир наочара.

Јадна увеличавајућа стакла,
чекаће будућег проналазача,
археолога аматера. 

Одвратан свет.

Мајстор Жикина фрула, Лето, 2017. Брезовица

         ____________

          извор: Из НЕОБЈАВЉЕНИХ РУКОПИСА СРПСКИХ ПЕСНИКА:  Из "АПОКРИФНОГ ДНЕВНИКА" / Александар Лукић