Око 0: 50 ч. Лабудово брдо
Пробудила ме киша.Устао. Код Д. у соби - светлост.
- Што си будан?
Учим!
Сањао сам замршен сан.* Кошмаран. Додељена ми је улога.
Мајка дечака ми каже: - Ево вам ове! (Секире)
Згрануо сам се, Мислио сам да идемо на дечију позоришну предтаву, кућну забаву, у Београду. - Не, у Ћуприји је то.И ко зна кад ћемо се вратити. Требаће вам то...
Не разумем...
Покушавам да проверим још једном оно што се спрема. Јер ми идемо богаташима у посету.
Још неко учествује у представи.
То ме је згрануло.
Не разумем своју улогу, у сну, или разумем добро?....
______________
* Овај извод из бележнице од пре петнаестак година, о замршеном сну је фантастиачн као и мој живот, онда и сада. Фантастичан и апсурдан. Судбина ми је доделила тешку ролу. Претешку. Као и мојим тобожњим пријатељима. У суштини, моји прави пријатељи су помрли, 2005, и коју годину касније. Особе које су ме окруживале, и хтеле да се легитимишу као моји пријатељи, били су најобичнији - каријеристи, гребатори, чланови ложе позоришта сенки. Карађозовићи.У бележници из тих дана, има један сан, карактеристичан. Близак збиљи мога живота. Покрали су ме у сну. Украли су ми торбу са рукописима...
Контекст тих година је ... контекст многих привида. У том контексту су, међу колегама, стасавали најобичнији ботови, лоши ђаци, осредњи, каријеристи, друкатори, лоши карактери, непоуздани људи...У мојим сновима се пробијала истина, поразна истина, о једном свету који је оштрио своје зубе и чекао час да их испроба. На мени, или на теби, непознати читаоче... ( Вазнесење Господње, мај 2018.)
ПС. - Промена гардеробе. Нема капуљача. Снашао сам се некако. Прегледати све ормане- што је за бацање - бацити!
Али нисам променио гардеробу, перје. Последњих петнаестак година.
Изгледа да има много тога, али нема кишобрана. Громобрана.
У ствари - тек сада хватам залет за коначни преглед...
= извор: из нотеса...
Нема коментара:
Постави коментар