Сад пацова да извадите из канализације, био би бољи него ја – каже онемоћали кожар Станоје Виријевић који је, после 40 година и шест месеци рада у „мокром погону” крагујевачког „Партизана”, остао без права на пензију
Крагујевац – Сврачија јаруга, блатњава низбрдица на ободу града, слика је и прилика домета српске транзиције, невидљиви „подводни ток” Крагујевца у коме је, испод блештавих реклама страних корпорација и домаћих мегамаркета, све труло до распадања.
У тој приградској насеобини углавном су досељеници са Косова и из Санџака. Доселили су се седамдесетих година прошлог века, с намером да започну нови живот, с надом у боље сутра. Њихове куће немају фасаду. Само цигла, бетон и челична арматура, а мислили су – Крагујевац је велики град, ту је „Застава”, посао, зарада, могућност...
У једној од таквих кућа, са супругом Радуном, живи и Станоје Виријевић, бивши радник фабрике коже „Партизан”, човек коме су тешке кожарске машине „шер” и „шпалт” добрано нарушиле здравље. После 40 година и шест месеци рада у „мокром погону”, онемоћали Станоје би само да оде у пензију, али...
– Руке ме боле, тешко дишем... Не могу, брате, више. Што ми, бре, не дају пензију, па да идем... А крваво сам је и поштено зарадио. Никад на посао нисам закаснио, а сваког дана дизао сам на руке по 15 и 20 тона коже „голице”. Мислио сам, зарадићу пензију као и други, а кад сам отишао у фонд, на шалтеру ми рекли: „Не вреди, Станоје, док ти не уплате”.
Станоје Виријевић стекао је услов за пензију августа 2008. године, али му последње четири године нико није уплаћивао стаж. У фонду Пензијско-инвалидског осигурања због тога не могу да му овере радну књижицу, а у фабрици нема коме да се обрати.
Основана давне 1835. године, кожара „Партизан” потпуно је пропала током последње четири године. И претходних десетак је таворила, али од када је приватизована, септембра 2004. године, у фабрици ништа није функционисало. Све што је могло да се расточи – расточено је, а власници су се разбежали, кудгод који. Иза њих су остале зарђале машине и мемљиви зидови, зарасли у паучину.
Нови власник, који је, новембра прошле године, акције фирме купио на берзи по цени једне гарсоњере (пет хектара земље и две хиљаде „квадрата” покривених хала за нешто више од 30. 000 евра), изгледа, нема намеру да се „бакће” са старим дуговима. А, они нису мали –- готово 240 милиона динара неисплаћених плата и доприноса за 130 радника.
– Питао сам га: „Помагај, брате, не могу у пензију док ми не уплатиш”. Теби ће, Станоје, бити уплаћено, ти си у најтежој ситуацији, више пута ми је то рекао, али ништа. Како и од чега да живим. За струју дугујем 30.000 динара, хоће да ми секу, порез не могу да платим, немам с чим да се лечим. Требало је да лежим у болници, али ми рекоше да нема места. Једва идем, а сваки дан морам код докторке... Још седам мојих колега је у истој ситуацији. Сви имају услов за пензију, али ником није уплаћен стаж – вели Станоје у разговору за „Политику”.
Давне 1974. године, када је из Зубиног потока дошао у Крагујевац, Станоје је био млад, спреман да ради од јутра од мрака. И радио је, најтеже послове, али му није било тешко. Хтео је кућу да сазида, за себе и своју Радуну. Сад су обоје стари. И сами. А кућу нису довршили.
– Таман смо покрили кућу, кад је Станоје први пут остао без плате. Има томе, мислим 15 година. Само је једног понедељка дошао и рекао – ево ти ових 300 динара, нема више. Од тада фирма слабо ради, али је Станоје опет ишао на посао. Ја му сваког јутра пеглала кошуљу. Волео је ново да обуче, а ја се питала шта ће му, кад је у фабрици радио у вуненим чарапама и дубоким гуменим чизмама. Била је велика влага у том његовом „мокром погону”, али шта је друго могао. Становали смо приватно, а хтели смо своју кућу. С почетка је ишло добро, а сад, ево, све пало у воду – прича супруга Радуна, родом из Лепосавића.
Кад је пре четири године фабрика готово стала са производњом, Станоје је почео да ради у грађевини. Радио је све и свашта, али увек „на црно”. Неко га позове, каже му да има да се копа, а он одмах потрчи. Киша, снег – свеједно, Станоје је ишао, није се штедео. То га је, вели, потпуно упропастило.
– Сад пацова да извадите из канализације, био би бољи него ја. Скроз сам пропао, а и фабрика у којој сам радио цео живот. Питаш ме – како. Реци ти мени како. Ја се у политику никад нисам мешао, нити знам ко је долазио и одлазио из предузећа. Знам само да је кожа некад била квалитетна, а да сада не ваља ништа – вели Станоје.
Шта се десило и како је фирма пропала, ко му је, како каже, „одрао кожу с леђа” и зашто кућу није довршио – та питања крагујевачког кожара више не интересују. Станоја Виријевића из Сврачије јаруге сада занима само једно – ко му је, после 40 година и шест месеци рада у „мокром погону”, ускратио право на пензију.
Бране Карталовић
Извор: Политика[објављено: 30/01/2009]
