За то смо и основали часопис "Шраф" / Станислав Винавер

Светислав Стефановић.*
Ужим видицима.

Још пре четрдесет година (1922) у Београдским "Путевима" ја сам писао о слободи стварања и бранио кинематографско-музичку генерацију Црњански-Винавер од неоправданих критика. Њима се замерало што желе ново, интуитивно и космичко. Они су победили. И ево опет, након 40 година, узимам перо у руке да браним младе од старих. Ми млади, пошто смо испили до дна чашу свемирских заноса, идемо даље! А знате ли где је "даље" од "целине" од "све"? То је – детаљ. Доста са интегралима! Они су изашли из моде чак и у математици! Ми хоћемо анализу, хоћемо појединост, хоћемо детаљ, хоћемо повратак детаљу. За то смо и основали часопис "Шраф". Место академског Албатроса чијих триста изданих књига разуларише све речи и мисли у једном средњевековном Danse Macabre усплахирене културе, ми предлажемо кочење и завртање, ми предлажемо књиге "Шрафа". Ми смо били изгубили осећање за старо. И група око Шрафа открива – старо. И нека гракћу гаврани традиције гг. Дединац, Марко Ристић, Павле Стефановић, наш "Шраф" донеће свету мир, спас и срећу. Живот је за нас младе. Кинематографска генерација престала је осећати живот. Живот је обичан и трезвен. То знамо ми млади. Пијанства има само по баровима и филмовима. Ми се гнушамо платнених зора и клавирских сумрака. Ми не певамо више Човека. Човек не постоји. Постоје само детаљи у Човеку. Ми певамо обичне ствари које једино и јесу. Све синтезе постојале су само у трулим мозговима. Шта је Човек? То нико не зна. Aли знамо шта је рука, нога, стомак, ход, глава. То ћемо и опевати. И све обично и свакидашње, јер само оно живи. Ко је видео чежњу? Нико. Aли сви знамо шта је то гладан стомак. Ми певамо јутарњи доручак, грудвање у школи, звонце које зове на одмор, кафу која се пије у Москви и мирне вечери, кад уз криглу пива ћаскамо или играмо билиара. Доста ширина, којих нема, и бескрајности апстракција. Живео живот! Живели млади! А филмски научници нека се врате у своје платнене библиотеке и нека нас пусте да живимо! Ми хоћемо прави живот! Прави живот је у малом, сићушном и мирном. Све је остало лаж или илузија премореног мозга. Ми хоћемо живот и хоћемо још оно, што је једна, данас заборављена генерација "ватрогасаца" хтела: здравље. Са гордошћу изговарамо реч здравље. Све што није обично нездраво је. Данас нам је то јасно.
A све ово види се и из Шекспира. Шекспир је описивао само обичне, најобичније ствари. Aли рећи ћете: убиства, браколомства, злочини, свирепости, крв: зар је то обично? Да, господо, јер у Шекспирово време то су биле обичне ствари.
Дакле и Шекспир је са нама. Ура! Ура!

Светислав Стефановић.*

* У новом издању својих превода Шекспира ја сам их прерадио у томе спасоносноме духу обичности. И то је прави Шекспир, какав је и био у ствари. Они моји првобитни преводи, који су од Шекспира градили Џина, потпуно су рђави и неверни, заблуде моје прве младости.

     = извор:  Нова пантологија пеленгирике,1922

Кућа Лепенски Вир / Христивоје Павловић

Данас је сасвим уобичајено, да нова књига буде само препис неких других књига, па су малобројни аутори који износе своје сопствене ставове. Један од њих је и Христивоје Павловић са књигом „Кућа Лепенски вир“, која има оригиналне алегоријске увиде у систематизациjи аргумената
без закључивања аутора, што нагони читаоца на  размишљање. Покушаћемо,да приближимо виђење једног архитекте, о томе како је изгледала кућа и оно што јој припада у „мајка-граду“ наше холоценске цивилизације.
Х. Павловић наглашава, да је само насеље Лепенски Вир дуговечније од његове културе, јер првих седам слојева припада мезолиту а задња два слоја старчевачкој култури. Обрад Кујовић је 1960. године открио археолошко налазиште Лепенски Вир по којем је читава култура са 25 сличних насеља добила име, али његову културу је Срејовић открио заједно са Загорком Летицом, када
је сишао дубље у мезолитске слојеве, савремене Европи која је тада сматрана за пусту и ненасељену  земљу. Лепенски Вир је наглавце окренуо сва дотадашња научна знања. Зато је Срејовић имао највише муке сасопственим колегама, јер су то били налази који се нису уклапали у тадашње парадигме. Није ни чудо, истиче Павловић, то није био преседан већ парадокс, јер се у осталим деловима Европе још увек живело по пећинама и природним заклонима. Тако је парадокс културе Лепенског Вира постао истина која „дуби на глави“, не да се, упозорава, али и подсмева науци.

Регија Гвоздених врата је „најчудеснији део Европе“, у коме је нађен Лепенски Вир
праисторијско насеље типских кућа, с истим обликом ентеријера на поду
прављеним од једне врсте бетона. Зашто се кућа Лепенског Вира унапред
своди на дрвену колибу или чак обичан шатор, када је реконструкција прецизан технолошки поступак како сами напомињете у књизи?

Реконструкција у архитектури није креација, па „предпостављени изглед
куће“ не сме бити ни бољи ни гори, него баш онакав како
је она изгледала, али, исти елементи могу бити различито протумачени па
отуда и  различите реконструкције. Ако се питање односи на брвнару
Д. Срејовића и на шатор П. Ристића, то су два првопонуђена решења из
времена док су још увек трајала ископавања на Лепенском Виру. До данас
су понуђена и друга решења која су бар једеним делом непримерене нађеним
материјалним остацима,  технички неизводљива или конструктивно потпуно
неодржива. Као например, камене куће равних кровова, које би само у
једном делу откопаног насеља оставиле читав каменолом а да не говоримо о
количини снега у постглацијалном периоду, под којим би равни кровови
попустили.

Ваљда се из предрасуде сматра, да Лепенци не би ни умели боље него на
примитиван начин, што је један колега сасвим лепо прокоментарисао,
како не постоје примитивни људи већ само примитивна средства. Међутим,
најчешће се превиђају неки трагови, док су неки делови тих кућа
погрешно протумачени или није препозната њихова намена, јер, таквих кућа
нема нигде на свету. Срејовић се касније одрекао своје
„реконструкције“, што и није била његова идеја већ виђење једног
сарадника из Завода за заштиту споменика. Зато је за цртеж ове куће који
је објавио у својој књизи записао: Мора се међутим нагласити, да кровна конструкција изведена на овако примитиван начин не одговара основи која је темељно грађена, и до савршенства обликована.
Али то нико не чита, а  тај цртеж је  обишао читав свет, и то је још
увек парадигма Лепенског Вира која га практично обезвређује.
Пеђа Ристић је такође имао дилеме у детерминацији и намени неких
делова ентеријера. Веома сугестивно је приликом истраживања, још на
самом налазишту увео у реконструкцију и унео је
архитектонско-конструктивну тачку „Ц“, чија намена тада није у
потпуности схваћена, а у скорије време је користи и Завод за заштиту
споменика у својој реконструкцији. Да иронија буде већа, ова кључна
тачка иако археолошки недовољно потврђена, круцијални је архитектонски
елеменат на коме падају све досадашње реконструкције које од ње
завсе.  У пракси, на налазишту, та тачка једноставно није могла да се
користи. Ако се може применити став Миланковића, да научни проблем треба
сажети уколико је томогуће у само једну реченицу, онда архитектонска
тачка „Ц“ једноставно побија скоро све досадашње реконструкције:
конструктивна неопходност је супротстављена могућности примене.
Поменуо сам парадигму а она може бити веома штетна, јер се примитивна
дрвена колиба Лепенског Вира усталила у науци. Чак је и лош
закон безазлен у односу на погрешну парадигму јер се може променити, али
непроверена а важећа научна „истина“ тешко се мења. Једноставно,
истинитост парадигме просуђује и пресуђује време. Треба аргументовано
доказати, како је кућа Лепенског Вира била савршен енергетски
простор, који су Лепенци смислили пре 9000 година, а данас је још увек
применљив као перфектна еколошка кућа.
„Леп“ је природни материјал блатног малтера, којим у Подунављу и
данас ласте мажу своја гнезда а људи „вршкаре“ (пчелињаци од прућа),
док  су у неолитској Винчи нађене „гомиле имрегнираног лепа с јасним
отисцима прућа,

Ko i zbog čega želi da ugasi Večernje novosti

 „VEČERNjE novosti“ su na korak do zaustavljanja. Uprkos činjenici
da smo u samom vrhu po tiražu, prodaji, čitanosti, uticaju, postoji
realna mogućnost da „Novosti“ do kraja ove nedelje prestanu da izlaze.
Jedno s drugim ne ide, znamo i sami, nelogično je, ali nije nemoguće.
U ponedeljak, 17. marta, jutro nakon objavljivanja rezultata
parlamentarnih izbora u Srbiji, blokiran je račun Kompanije „Novosti“.
Blokadu je izvela „Štamparija Borba“, puštajući menicu na iznos od 187
miliona dinara. Kolegijum „Večernjih novosti“ nema iluziju da je
rukovodstvo „Štamparije Borba“ samo, bez konsultacija i zelenog svetla
nekog sa strane, donelo tako važnu odluku.
Da li na toj adresi stanuje ideja da se ugasi dnevni list koji je pre tri meseca
obeležio 60 godina postojanja? Zbog čega da stanu „Večernje novosti“? U
čijem bi to interesu bilo? „Večernje novosti“ svakog dana čita preko
pola miliona građana Srbije. Izgleda da nekome smetaju „Novosti“ ovakve
kakve su, uređivački i sadržajno. Ko je taj neko?
Da li je udar na „Večernje novosti“, samo 12 sati nakon objavljivanja
rezultata parlamentarnih izbora u Srbiji, neka vrsta ocene tog
rezultata? Ko je to uradio?
„Štamparija Borba“gotovo 90 odsto poslova obavlja štampajući izdanja Kompanije „Novosti“.
Bez „Novosti“ „Štamparija Borba“ ne bi mogla da živi ni 24 sata. To je
dugoročno, strateško opredeljenje koje se umesto u dobrobit za obe firme
pretvorilo u agoniju za „Novosti“ i krajnje relaksirajuću poziciju
„Štamparije“.
Kako je moguće da „Štamparija Borba“,koja živi isključivo od „Novosti“, redovno isplaćuje plate svojim
zaposlenima dok plate u Kompaniji „Novosti“ kasne dva meseca?
Kompanija „Novosti“ i „Štamparija Borba“ kupile su 2003. godine štamparsku mašinu
CBA, plaćenu, s montažom, više od osam miliona evra. Ulog je bio
pola-pola. Osnovano je i zajedničko preduzeće „Štamparija Novosti“ u
koje je uneta ta mašina, sa još jednom transportnom („Ferag“), takođe
zajednički kupljenom, potpisani su ugovori koji regulišu i zajednička
ulaganja i podelu ostvarene dobiti. Od tada je prošlo punih deset
godina, a Kompanija „Novosti“ od spomenutog ulaganja, zajedničkih
mašina, nije imala koristi ni jedan jedini dinar.
Do smene na čelu Kompanije „Novosti“ došlo je u maju 2013. godine. Novo
rukovodstvo dočekao je dug u visini, 11 miliona evra. U toj strukturi je
i dugovanje prema „Štampariji Borba“ od 6,5 miliona evra. Taj dug,
njegov kamatni deo, našao se na sudu, kroz tužbu „Štamparije“ i
protivtužbu „Novosti“ i proces je u toku.
Sva nastojanja novog menadžmenta „Novosti“ da utvrdi zašto je, kako i pod
kojim okolnostima nastao taj navodni dug, nisu dala nikakav rezultat.
Verujemo da će to utvrditi sud.
Isto tako, još nema odgovora iz „Štamparije Borba“ zbog čega sve ove godine „Novostima“ nije
umanjivana cena štampanja uprkos tome što se posao obavljao na mašinama
čiji su „Novosti“ vlasnici u procentu od 50 odsto.

Menadžment
„Novosti“ tražio je od menadžmenta „Štamparije Borba“ da, počev od 1.
januara 2014. godine, u skladu s postojećim ugovorima o zajedničkom
ulaganju i participativnim poslovima, konačno započne ispostavljanje
umanjenih računa za usluge štampanja na zajedničkoj mašini. „Štamparija
Borba“ tim povodom nije udostojila „Novosti“ čak ni odgovora, a kamoli
umanjenja cene.
Naravno, otvoreno je i pitanje šta je sa prihodima koje je „Štamparija Borba“ u spomenutih deset godina
ostvarivala na zajedničkoj mašini, štampajući drugim izdavačkim kućama
dnevne, nedeljne i periodične listove i publikacije.
Kolegijum „Večernjih novosti“ traži od Vlade Srbije, koja ima upravljačka prava i
u „Novostima“ i u „Štampariji Borba“, da hitno, bez odlaganja - jer će,
u protivnom, „Večernje novosti“ sigurno prestati da izlaze - reši ovaj
slučaj, odnosno, da ga postavi na nivo realne zaštite interesa jedne i
druge firme. Izostanak brzog i jasnog rešenja problema preti da ostavi
bez sredstava za život najmanje četiri hiljade ljudi, koliko je
egzistencijalno vezano za Kompaniju „Novosti“, „Štampariju Borba“ i
njihove spoljne saradnike.
Kolegijum „Večernjih novosti“ traži od Vlade da što pre okonča proces revizije privatizacije
„Novosti“, da se konačno utvrdi ko je u punom pravnom kapacitetu vlasnik
Kompanije „Novosti“.

Kolegijum “Večernjih novosti“

Ko i zbog čega želi da ugasi Večernje novosti | Društvo | Novosti.rs

"Лаки пингвини", "Боље икад него никад"... Коментари на чланак ТАДИЋ НАПУСТИО ДС

ТАДИЋ НАПУСТИО ДС

Laki pingvini | 30/01/2014 18:46

Ne razumem o kojoj je politici rec. Od 5. oktobra jedna te ista je politika na vlasti, bilo da je u kombinaciji sa LDP, DSS, SPS, SNS. Jedini je DSS odustao od otvorene antidrzavne politike, ali kasno. Idu izbori, i bira se izmedju istih. Sta i koga da birate. Tadic je izgleda jedini u Srbiji koji primecuje neku razliku izmedju LDP, SNS i svoje bivse DS. Ja nikakvu razliku ne vidim, osim u pojedinim jedinkama koje imaju manje ili vece poprsje. Ali, politika i propast ista vec 15 godina. Mozda su im kravate i blejzeri razliciti, ali svi su isti kao pingvini. Tako i deluju, nedoraslo, pingvinski.

Bolje ikad nego nikad | 30/01/2014 18:48

Krug dvojke i malo šire, koji je ilegalno zavladao celim DS-om, mu je okrenuo leđa, ali će Srbija da ga podrži. Pogrešio je što odmah nije formirao svoju partiju

Mihailo D. | 30/01/2014 19:07

Svega tu ima, predsedniče... Ima nas mnogo koji se sećamo i Pekića i Idola, i još koječega. Iako ste to mogli malko otmenije izvesti, umete vi to, možda je bolje ovako - za ove igre kakve se sada igraju, za ove pritiske podkojima je DS - ipak mislim da je Đilas bolji lider.
Srećno.
============================================================

Борис Тадић

БЕОГРАД – Бивши председник Србије и ДС Борис Тадић саопштио је да више није члан ДС и да је поднео оставку на место почасног председника те странке.
Тадић је на конференцији за новинаре рекао да је ту одлуку донео због разговора о сарадњи ДС и Нове странке Зорана Живковића.
„Данас сам одлучио да изађем из чланства у ДС и дао оставку на место почасног председника зато што се у политички блок око ДС враћају људи који су јој донели епитет аферашке и корупционашке странке “, рекао је Тадић.
Тадић је такође нагласио да је један од највећих проблема са којима се суочавао током осам година као председнк странке био терет афера и погрешних приватизација управо из времена Живковићеве владе и додао да је он носио то тешко бреме као и ДС.
Он је, међутим, нагласио да није постојао ниједан оправдан разлог за то, јер се лично, и у приватном животу и у политичком деловању, владао по стандардима пристојног понашања.
„Губили смо снагу за политички процес и поверење грађана управо због тих афера, а из тих година позната је синтагма о жутим лоповима и корупционашкој странци. нисам у томе имао удела, али сам плаћао личну и политичку цену”, нагласио је Тадић.
Он је поновио да данас ново руководство ДС жели у изборе управо са тим људима, са онима који су ДС водили ка изборном цензусу, што је спречено 2003. године.
Тадић је рекао да сада боље разуме председника демократа Драгана Ђиласа када је рекао да му његова подршка није потребна у овим предстојећим изборима.
Он је објаснио да је одбио чланство у изборном штабу странке јер не може да преузме одговорност за политику која се сада води, али да је понудио све своје услуге у предстојећој кампањи за изборе које руководство од пре само неколико недеља није било у стању да предвиди.
„Нема разлога да будем у било каквој политичкој институцији са онима који су нас, док смо водили борбу против организованог криминала, називали шефовима мафије, криминалцима и Ал Капонеом”, рекао је Тадић.
Он је више пута подвукао да одлука о напуштању странке није усмерена против чланова ДС, већ да је она управо због њих.
„Србији је потребна нова Демократска странка која ће преузети ризик за будуће време. Оповргавам све оне који су говорили да је мало урађено”, рекао је Тадић и нагласио да је Србија поред осталог, постала земља која је посвећена и решавању проблема у свету, посебно безбедносних.
Завршавајући обраћање новинарима, Тадић је рекао да ће одлуку о томе да ли ће изаћи на парламентарне изборе 16. марта донети брзо, и да му не замере што неће одговарати на питања, јер, како је рекао, нема ниједан други одговор.
„Довиђења, људи, видимо се у неком другом филму”, поновио је Тадић реченицу коју је изговорио у ноћи кад су саопштени прелиминарни резултати председничких избора 2012. године које је изгубио у трци са Томиславом Николићем.
Тадић: Наредних дана одлука да ли ћу наступити на изборима
Борис Тадић, који је данас саопштио да напушта Демократску странку, рекао је да ће наредних дана донети одлуку о томе да ли ће наступати на предстојећим парламентарним изборима.
Тадић је, такође, поново одбацио спекулације да је формирао демократски фронт.
„О томе шта ћу радити у будућности у Србији одлуку ћу донети наредних дана. Још одлуку о томе нисам донео, а да ли ћу наступати на овим изборима у било какавом политичком савезу, о томе ћу одлуку донети наредних дана”, рекао је Тадић на конференцији за новинаре.
Он је рекао да је неистина да је водио преговоре о формирању демократског фронта.
„Нисам формирао политичку институцију, демократски фронт, нити било какву институцију сличног револуционарног имена”, рекао је Тадић. Он је додао да се са многима од актера који су помињани као наводни партнери у демократском фронту није видео месецима, јер је, како је рекао, добрим делом изашао из дневне политике Србије након председничких и парлментарних избора 2012. године.
„И то је сва истина”, поручио је Тадић.
Три пута лидер ДС, два пута на челу Србије,остаје у политици?
Борис Тадић бивши председник Србије и први човек демократа до децембра 2012. године, постао члан Демократске странке када је она 1990. године обновљена.
Обављао је функције секретара Главног одбора и потпредседника Извршног одбора, а на Скупштини ДС, 27. фебруара 2000. године, изабран је за потпредседника Демократске странке.
Био је посланик Демократске странке у Скупштини Србије.
У ДС је руководио Центром за развој демократије и политичких вештина, а радио је и на успостављању регионалног система политичке едукације у Србији, Републици Српској, Македонији и Бугарској.
Након формирања прве владе тадашње СРЈ после петооктобарских промена 2000. Тадић је у њој био министар телекомуникација.
У то време он је и посланик у Скупштини СРЈ, у Већу грађана, потпредседник Скупштине СРЈ, руководи Одбором за контролу служби безбедности.
У првом сазиву Скупштине државне заједнице СЦГ обављао је функцију шефа Посланичког клуба ДОС-а.
На дужности министра одбране тадашње Државне заједнице СЦГ је од 17. марта 2003. до априла 2004.
За потпредседника Демократске странке поново је изабран на Десетој скупштини странке, 5. октобра 2001, а председник странке постаје на XИ Скупштини ДС, 22. фебруара 2004.
Након тога још два пута је биран за председника странке - на XИИ Скупштини, 18. фебруара 2006, а затим и на XИВ Скупштини, 18. децембра 2010. године.
За председника Републике Србије први пт је изабран јуна 2004. године, а поново је на ту функцију изабран 3. фебруара 2008.
Петогодишњи председнички мандат требало је да траје до фебруара 2013. али је он, у склопу изборног процеса, априла 2012. поднео оставку на место председника државе и расписао уз парламентарне и председничке изборе.
Након што је на мајским изборима 2012. изгубио у другом кругу освојивши 1.481.952 гласа, односно 47,31 одсто, док је победник Томислав Николић добио 1.552.063 гласа, односно 49,54 одсто гласова бирача, нови председник Србије постао је Николић.
После седнице Главног одбора странке 4. новембра 2012. Тадић је објавио и званично да је одлучио да се не кандидује поново на функицију лидера ДС.
На ванредној изборној скупштини странке 25. новембра 2012. за новог председника изабран је Драган Ђилас, до тада заменик председника странке и први човек Београда.
У ДС је тада уведена функција почасног председника странке и акаламацијом је на то место именован Борис Тадић.
Крајем претходне године било је већ сасвим јасно да је подела у ДС неминовна, да се део чланства окренуо против Ђиласа, те да су поједини одбори почели да отказују поверење актуелном лидеру.
Део незадовољних чланова почео је консултације с Тадићем и у медијима се спекулисало о могућем цепању ДС.
Прилика за проверу расположења демократа била је седница Главног одбора ДС у Новом Саду 18. јануара 2014. где су извештај Драгана Ђиласа подржала 274 члана Главног одбора, против је било 127, 10 уздржаних и 15 неважећих листића.
Након таквог исхода гласања извесно је било да иницијатива за изгласавање неповерења Ђиласа није прошла, а Тадић се нашао у мањини, најавивши да ће наставити борбу за другачију ДС те да ће заштити људе који су приликом гласања били уз њега.
Претходно је недвосмислено поручио да ''Ђилас нема капацитет да води странку'', а након те седнице у медијима се спекулисало да са својим истомишљеницима из странке припрема нови фронт, нешто попут новог ДОС-а.
Данас је иступањем из Демократске странке најавио свој нови политицки ангажман.

Танјуг

објављено: 30.01.2014. 

     Извор: http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-napustio-DS.sr.html

Bez dobrih dela nećemo stići daleko. ŠTA suštinski znači biti verujući čovek

ŠTA suštinski znači biti verujući čovek, koliko nam je savremeno doba sa svojim shvatanjima ljudske egzistencije, uspeha, borbe za preživljavanjem, moći i svakodnevnim utakmicama promenilo shvatanja vere?
Čemu nas danas, u ovo surovo vreme, vera uči, da li činjenica da sve više ljudi obeležava verske praznike apsolutno znači i da sve više živimo u veri? Ovo su samo neka od pitanja na koja su svaka civilizacija i svako doba već dali odgovore, ali nam svakodnevica uvek iznova pokazuje da se ipak često zaboravlja šta je suština vere.
- Sve što sam stariji, vera je za mene sve jednostavnija i zove se dobro; činiti dobro - kaže dramski pisac Dušan Kovačević. - Neko je u prilici i mogućnosti da učini velika dela, a neko da pomogne koliko može. Između Boga i dobra je znak jednakosti - činiti dobro, pomoći slabima, nemoćnima, bespomoćnima je suština vere i najplemenitiji smisao postojanja na ovom svetu.

SUŠTINA POSTOJANJA PO rečima Dušana Kovačevića, jednostavna je i suština života, i čovek kao biće: - Sve teorije, i sve priče i knjige nešto su što čoveka često može da zbuni, i da pomisli kako su neke zapovesti već prestarele, i kako je ovo neko novo doba, i kako čovek u novom vremenu razmišlja i ponaša se na neki nov način. A kad se sve to zaboravi u trenucima sopstvenog bola ili bola bližnjih, onda se shvati da je čovek jednostavno biće, i da je to činjenje dobra suština njegovog postojanja. U tom činu se ne delimo ni po narodima i nacijama, ni po veri, ni po političkim ubeđenjima. Bitno je samo da li je neko čovek ili ne.

To što se sve više okrećemo veri, Kovačević objašnjava egzistencijalnom i društvenom situacijom:
- Očigledno je da su ljudi, u nedostatku poverenja u ono što se zove sigurnost jedne zemlje, sve više okrenuti nadi da je dobro u duhovnosti, a ne u očekivanju večitih obećanja da će život učiniti lepšim ako se nešto konkretno, materijalno ima. Duhovnost je ranije bila ili zamena realnosti, ili često i potcenjena, i treba je učiniti sve bitnijom za ljudsku egzistenciju. Jer ubeđen sam da sve više ljudi veruje u onu suštinu ispisanu u Bibliji - da ono što seješ, to i žanješ. Vera nas je kroz istoriju spasla da ne nestanemo i da danas postojimo u ovoj zemlji koja je mogla biti i bolja i srećnija, da je bilo više pameti i poštovanja mudrosti koja je davno zapisana. Nevera je učinila mnoga zla, a na nama je da se kroz verovanje, a to konkretno znači činiti dobro, ponovo prizovemo moralnom i čestitom životu. Nema nam, siguran sam, pomoći ako ne budemo shvatili da bez međusobnog deljenja onoga što imamo i svakodnevnih činjenja malih, dobrih dela, nećemo uspeti daleko da stignemo - smatra Dušan Kovačević.
Po rečima akademika Matije Bećkovića, biti u veri znači biti čovek, pošto se to pitanje kod insekata ne postavlja:
- Konačno je pitanje da li verujemo ili ne verujemo postalo naša lična, privatna stvar, i ta javna galama da li veruješ ili ne veruješ završila je svoju karijeru. Nisam siguran da li su više verovali oni koji su tada tvrdili da ne veruju, ili oni koji su govorili da veruju. Ali sve je više onih koji se kunu u nešto u šta ne veruju, a i ta ideja da Bog zavisi od toga da li mi verujemo ili ne davno je odbačena. Da je Bog na nas spao, ne bi ni postojao. A opet, blisko mi je ono što je rekao Bodler: „Bog je jedini toliko veliki da može sebi da dozvoli i da ne postoji“ - kaže Matija Bećković.
 
Bez dobrih dela nećemo stići daleko | Kultura | Novosti.rs