Да ли делује анахроно ако данас, пред крај прве деценије 21. века, подсетим на Артура Кестлера који је још половином прошлог поделио интелектуалце на два основна типа: „јоги“ и „комесар“?!
Свакоме ко познаје савремену српску књижевну и културну сцену одговор је мање-више јасан, мада му не мора бити јасно да је у овом тексту поново реч о комесарима: заправо, био бих срећнији да је тема мога текста неки изузетни кестлеровски јоги којем пишем оду. А поново не зато што сам ја икада о томе писао (нисам!) него зато што су у прошлости о томе писали други; дакле, реч је о нашој готово традиционалној склоности да пре или касније припустимо у први план некакав књижевно-културни комесарски слој, који онда немилосрдно влада и управља том облашћу, као да је мала приватна фирма (наравно, има тога и другде, али овде говорим о српској сцени и њеним особеностима!).
Некада је та комесарска пракса била везана за академске кругове као центре моћи, па за комитете свих боја (и позиционе и опозиционе), најзад за кланове око издавача и часописа који су се изванредно прожимали са претходна два ентитета (та два су, пак, неком алхемијском формулом све више постајала један!): лепо је било то што су ствари биле јасне и једноставне, тј. увек сводљиве на неку идеолошку или идејно-естетску раван. Онда је наступило време одрицања од таквих недемократских начела, да би се успоставио један нови модус - по оној епској народној, „опет то али друкчије“ - у коме су елитна књижевност и култура постали својина неких наизглед отворених (а у ствари врло софистицирано затворених!) интелектуалних кружока, чији се пак заједнички именитељ никако не може дефинисати нечим дубљим од пуког прагматичног интереса. Интереса у најширем дијапазону тог појма: од утркивања у (само)хвалисању и чувању привилеговане позиције (умишљеног домаћег Олимпа), преко покушаја вредносне канонизације сопственог стваралаштва и пласмана истог диљем света, па све до дебељушкастих хонорара за наречене и ине работе, те силних путешествија исте самоизабране репрезентације на пријатељске мечеве по иностранствима. Нажалост, ни слутио нисам да ћу икада помислити а камоли рећи оно што виде и други који не играју у том колу: степен аутократије, бестидности и заслепљености данашњих комесара већи је него и у једном ранијем периоду којег се током свог (сада већ дугог) живота сећам! Наравно да највећи проблем (нео)комесарских марифетлука нису ситне овоземаљске сласти и ласти које је наречена дружина приграбила, нити неоправдана моћ, публицитет и друштвени престиж који поседује, напротив - највећи проблем је у сфери која је њима истински секундарна (мада глуме да није!) а то је тобожња вредносна канонизација наше актуелне књижевне и културне продукције. Иако сам противник сваке канонизације, посебно оне уметничке (јер уметност
је суштински полифона, разнолика, аксиолошки неухватљива), основни вредносни параметри данас су ипак видљиви - што не значи и вечни, нарочито НЕ за неко сутра, за будућност која никако неће бити нечија произвољна пројекција (по мери личних, беспризорних интереса!). Зато је свако комесарско фалсификовање стварне слике наше књижевне и културне савремености заправо осуђено на пропаст: истине ради, ти потомци Салијерија у своје лажне вредносне промоције уврсте и по неког малог Моцарта, али више као алиби који покрива њихову сопствену осредњост. Ако ме је вишегодишње бављење књижевном и културном историјом ичему научило, онда је то чињеница да су њени механизми неумољиви, да минорити пре или касније заузму своје право место (без обзира на значај који себи за живота прљавим триковима покушавају да накалеме!), док само они најве
ћи, најинвентивнији и најиновативнији перманентно привлаче пажњу генерација које долазе (без обзира колико их карикатурални комесаријати „за свог вакта“ гурали под тепих!). Како се онда догодило да поново присуствујемо саможивој и неукусној комесарској гозби, како када нас је историја лепо упозорила на ефемерност али и погубност такве праксе? Та штеточинска клика добро је информисана (нећу да кажем образована!), па јој није сасвим нејасна дубинска неутемељеност књижевно-културног статуса који ужива, нарочито из перспективе неког будућег сагледавања истине; што се пак тиче друштвено-стварносних привилегија и почасти које им такое неоправдано припадају - уверени су да ће им припадати до краја живота, на чему им уопште не завидим и заиста им од срца желим да то
кирјањинско парче колача сачувају. Јер заслужили су га, трудбенички - мукотрпно: пошто ни један јоги није хтео да прља руке нечистим, извитопереним и кривотворитељским работама, они су прихватили тај крст и попут самог Јуде (али за неупоредиво већу добит!) кренули да заваравају најпре себе, па онда и јавност. Неоспоран је трагизам индивидуалних комесарских судбина и њихових трабаната који се не сналазе у главним улогама јер су по вокацији епизодисти; волео бих да барем они цивилизованији и самосвеснији међу њима, они којима је још увек остало нешто етике и интелектуалног поштења схвате да је последњи час за отрежњење. За њихово добро (били они уистину принчеви, жабе или зле бабе!), а пре свега за добро српске књижевности и културе, која мора коначно да се развија и афирмише без лихварских диригентских палица. Сви они никако нису исти, ни вредносно ни морално ни духовно, то засигурно знам: управо зато је свака сличност са стварним људима и догађајима у овом тексту случајна и - намерна...
Свакоме ко познаје савремену српску књижевну и културну сцену одговор је мање-више јасан, мада му не мора бити јасно да је у овом тексту поново реч о комесарима: заправо, био бих срећнији да је тема мога текста неки изузетни кестлеровски јоги којем пишем оду. А поново не зато што сам ја икада о томе писао (нисам!) него зато што су у прошлости о томе писали други; дакле, реч је о нашој готово традиционалној склоности да пре или касније припустимо у први план некакав књижевно-културни комесарски слој, који онда немилосрдно влада и управља том облашћу, као да је мала приватна фирма (наравно, има тога и другде, али овде говорим о српској сцени и њеним особеностима!).
Некада је та комесарска пракса била везана за академске кругове као центре моћи, па за комитете свих боја (и позиционе и опозиционе), најзад за кланове око издавача и часописа који су се изванредно прожимали са претходна два ентитета (та два су, пак, неком алхемијском формулом све више постајала један!): лепо је било то што су ствари биле јасне и једноставне, тј. увек сводљиве на неку идеолошку или идејно-естетску раван. Онда је наступило време одрицања од таквих недемократских начела, да би се успоставио један нови модус - по оној епској народној, „опет то али друкчије“ - у коме су елитна књижевност и култура постали својина неких наизглед отворених (а у ствари врло софистицирано затворених!) интелектуалних кружока, чији се пак заједнички именитељ никако не може дефинисати нечим дубљим од пуког прагматичног интереса. Интереса у најширем дијапазону тог појма: од утркивања у (само)хвалисању и чувању привилеговане позиције (умишљеног домаћег Олимпа), преко покушаја вредносне канонизације сопственог стваралаштва и пласмана истог диљем света, па све до дебељушкастих хонорара за наречене и ине работе, те силних путешествија исте самоизабране репрезентације на пријатељске мечеве по иностранствима. Нажалост, ни слутио нисам да ћу икада помислити а камоли рећи оно што виде и други који не играју у том колу: степен аутократије, бестидности и заслепљености данашњих комесара већи је него и у једном ранијем периоду којег се током свог (сада већ дугог) живота сећам! Наравно да највећи проблем (нео)комесарских марифетлука нису ситне овоземаљске сласти и ласти које је наречена дружина приграбила, нити неоправдана моћ, публицитет и друштвени престиж који поседује, напротив - највећи проблем је у сфери која је њима истински секундарна (мада глуме да није!) а то је тобожња вредносна канонизација наше актуелне књижевне и културне продукције. Иако сам противник сваке канонизације, посебно оне уметничке (јер уметност
је суштински полифона, разнолика, аксиолошки неухватљива), основни вредносни параметри данас су ипак видљиви - што не значи и вечни, нарочито НЕ за неко сутра, за будућност која никако неће бити нечија произвољна пројекција (по мери личних, беспризорних интереса!). Зато је свако комесарско фалсификовање стварне слике наше књижевне и културне савремености заправо осуђено на пропаст: истине ради, ти потомци Салијерија у своје лажне вредносне промоције уврсте и по неког малог Моцарта, али више као алиби који покрива њихову сопствену осредњост. Ако ме је вишегодишње бављење књижевном и културном историјом ичему научило, онда је то чињеница да су њени механизми неумољиви, да минорити пре или касније заузму своје право место (без обзира на значај који себи за живота прљавим триковима покушавају да накалеме!), док само они најве
ћи, најинвентивнији и најиновативнији перманентно привлаче пажњу генерација које долазе (без обзира колико их карикатурални комесаријати „за свог вакта“ гурали под тепих!). Како се онда догодило да поново присуствујемо саможивој и неукусној комесарској гозби, како када нас је историја лепо упозорила на ефемерност али и погубност такве праксе? Та штеточинска клика добро је информисана (нећу да кажем образована!), па јој није сасвим нејасна дубинска неутемељеност књижевно-културног статуса који ужива, нарочито из перспективе неког будућег сагледавања истине; што се пак тиче друштвено-стварносних привилегија и почасти које им такое неоправдано припадају - уверени су да ће им припадати до краја живота, на чему им уопште не завидим и заиста им од срца желим да то
кирјањинско парче колача сачувају. Јер заслужили су га, трудбенички - мукотрпно: пошто ни један јоги није хтео да прља руке нечистим, извитопереним и кривотворитељским работама, они су прихватили тај крст и попут самог Јуде (али за неупоредиво већу добит!) кренули да заваравају најпре себе, па онда и јавност. Неоспоран је трагизам индивидуалних комесарских судбина и њихових трабаната који се не сналазе у главним улогама јер су по вокацији епизодисти; волео бих да барем они цивилизованији и самосвеснији међу њима, они којима је још увек остало нешто етике и интелектуалног поштења схвате да је последњи час за отрежњење. За њихово добро (били они уистину принчеви, жабе или зле бабе!), а пре свега за добро српске књижевности и културе, која мора коначно да се развија и афирмише без лихварских диригентских палица. Сви они никако нису исти, ни вредносно ни морално ни духовно, то засигурно знам: управо зато је свака сличност са стварним људима и догађајима у овом тексту случајна и - намерна...
Сава Дамјанов*
Извор:Вечерње новости, додатак Култура, Среда 14 јануар 2009, стр. 23
ПС. Прештампавамо овај критички текст универзитетског професора Дамјанова, који је леп подстицај за постављање фундамента реалне стваралачке и немилосрдне књижевне критике, неопходне и за чишћење српских Аугијевих штала, и српске бирократске књижевности, нарочито оне наметачке, најдоминантније, и у веку за нама, и у овом веку...
